Mislim, ono, da baš moraš?
Jesi li siguran da ako se desi A, da ti moraš B? Ako se desi A, da tebi mora da skoči pritisak i da popizdiš? Kako se tačno selektuju ti A događaji koji prouzrokuje gnev?
Ako se nekad desi situacija koje te obično iznervira, a ti se ne iznerviraš, slučajno, da li će nešto da ti se promeni na lošije u životu? Da ti se oduzmu neki poeni ili ne dozvoli pristup hrani, vodi, internetu…
Nerviranje i stres
Ja bih danas da pričam o nerviranju i stresu, jednim od najvećih ubica u novijoj ljudskoj istoriji. Moja teza je da mi možemo da utičemo i na nervozu i na količinu stresa. Smatram da je nerviranje 90% naučena reakcija, a 10% smo samo radili da je podignemo od nule.
Naravno, nisam ekspert, ali sam pročitao tu i tamo po nešto. Sam sam bio jako živčan, ali više nisam. Radio sam na tome.
Naime moj otac je umeo lako da se iznervira i da plane. Mi tada nismo znali, a ni on, da je to bio početak šećerne bolesti. Zdravstvena kultura osamdesetih godina nije bila na tom nivou, nismo imali internet, nismo imali mene koji radi na podizanju svesti… Tako da je njegov poremećaj metabolizma šećera, doveo do šloga i bitnog pada kvaliteta očevog života, koji je kao takav poživeo još 20 godina.
Iako mu se podigla svest, iako je naučio da kontroliše tu nervozu, imao je incidenata kada plane ni zbog čega, ukapira, vrati se u normalu i kaže “ma pusti to, nego, kada igra Partizan?”
Kao što se kod nas, na ljude koji idu na preventivne preglede, gleda kao na hipohondre, kod nas se flegmatični ljudi smatraju manje vrednim. Jer, šta? Moraš da pokažeš da si živčan, nadrndan, da imaš dušu.
Da li je to tako?
Pa nije.
Te stvari se uče. Postoji u psihologiji termin “kultura časti” koji je uglavnom vezan za brdske sredine, gde ima manjak resursa, gde se sklanja kamen da se napravi par kvadrata obradive zemlje. U pojedinim planinskim zabitima ima toliko malo resursa da, ako ti neko ukrade kozu, to bukvalno dovodi u pitanje opstanak porodice.
U takvoj sredini je poželjno da imaš reputaciju opasnog, nervoznog, koji lako plane, potegne sekiru, nož, pištolj… jer su svi konkurencija u borbi za resurse.
Ne samo da bude da ume poželjno, nego od ključnog značaja za opstanak porodice.
I kada se izvršava nepočinstvo iz časti, ne radi se krišom, nego javno, na gradskom trgu, da svi znaju da je pojedinac opasan i da je njegova porodica zajebana.
Ljudi iz takvog okruženja često imaju veću sklonost da brane svoju čast, da reaguju agresivnije kada je ona dovedena u pitanje.
Kultura časti i običaj krvne osvete su braća blizanci. Gde je kultura časti, tu se generacijama međusobno ubijaju. Kad se rodi dete, njegovi znaju da će, kad napuni 18, da ubije nekog iz “protivničke” porodice, jer je čast.
Okej, kakve to veze ima sa nervozom?
Pa ima. Objašnjavam dalje.
Kada su naseljavali Ameriku pre par stotina godina i na svega 40-50 kilometara uz reku, niklo nekoliko gradića. U dva je stopa ubistava bila enormno visoka, ali stopa sitnog kriminala (lopovluk, krađa) – nula. Pogađate, tu su doseljeni ljudi sa jakom kulturom časti, iako ima dovoljno svega u obećanoj zemlji, oni nastavljaju da pucaju jedni na druge za sitnicu.
Još je simptomatičnije što ih na suđenju oslobode, jer je porota iz iste kulture, pa kažu “morao je da puca”. Dakle, to je ludilo koje ima svoje ludilo.
Da ne pričam o ženi koja je izgubila muža i 4 sina i još je u fazonu da nastavi sukob sa drugom porodicom.
Sa druge strane, u prostranim ravnicama Vojvodine, nekom obereš par klipova kukuruza, on se pravi da te ne vidi. Jer, šta? Odrasli su sa izobiljem resursa. Lale su fini, mirni, staloženi, teško ih je iznervirati. Jednostavno, nisu u treningu za nervozu.
Elem, nervoza ume da krene iz kulturološki izoštrenih čula, da se nekom jebe mama za nešto. Jednostavno, sišlo se sa planine, nema opasnosti, ima resursa, ali naoštrenost je ostala. I pošto nema očiglednih pretnji, postoji tinjajuće skakanje na svaku sitnicu koje ostaje samo u glavi nosioca kulture časti, 99% puta bez žučne reakcije… Mada, kad razmislim, 99% situacija bez reakcije je preoptimistično sa moje strane.
Dakle, nešto ga trigeruje, pobudi se krv predaka kada su krali koze jedni drugima, u svojim mislima se lati sekire (koju nema), i ostane zarobljen u tom narativu. To može da bude u saobraćaju, kod kuće, može da se svađa sa televizorom… Kad oćuti, on to nosi u sebi. Skoči pritisak, skoči adrenalin, skoči šečer, skoči kortizol… Sve to ne utiče dobro na zdravlje na duže staze.
Okej, pa ja to ne mogu da promenim!
Možeš naravno. Mečka nauči da vozi biciklu, možeš i ti da se ne nerviraš. Ne danas, ali idemo ka tome.
Ključne reči u nastavku teksta su mir i mentalna tvrđava.
Dakle, ne braniš čast, nego svoj mir. Ako te neko iseče u saobraćaju, nije on jutros izašao iz kuće da ti ulupa auto, nego je dekoncetrisan, loš vozač, glup, lud… I sve to nema veze sa tobom. Ni ne sviraš. Samo prikočiš i pobednički se nasmeješ, jer si kočeći uštedeo 1400 eura, 3 sata čekanja policije, hvatanje za revere sa idiotom, odlazak u osiguranje, dogovaranje sa autolimarom, čekanje da stigne far iz Nemačke…
Tvoj tim izgubi – super, hvala što sam imao uzbuđenje.
Neki dan sam maznuo od negde neki status, ispostavilo se da je to izrekao Džeki Čen, čuveni kosooki akcioni heroj iz brojnih filmova:
“Vaš težak posao, san je svake nezaposlene osobe;
Vaše nemirno dete, san je svakoga ko nema dece;
Vaš mali dom, san je svakog beskućnika;
Vaš mali kapital, san je svakog dužnika;
Vaše loše zdravlje, san je svakog bolesnika s neizlečivom bolešću;
Vaš mir, vaš miran san, vaša pristupačna hrana, san je svakoga ko ima rat u zemlji.
Morate da cenite sve što imate. Uostalom, niko ne zna šta će biti sutra”
I, Džeki Čen se ništa nije zeznuo.
Dakle, treba svoje raspoloženje da shvatite kao prioritet. Nema pregovora. Vaš um i misli opašite zidovima i proglasite to svojom mentalnom tvrđavom. Ne puštajte bez preke potrebe nikog u nutra. I Ništa.
Sve što neće biti bitno do kraja dana, nema nervoze.
Sve što neće biti bitno do kraja nedelje, nema nervoze.
Sve što neće biti bitno do kraja meseca, nema nervoze.
To je početni nivo. Idemo dalje.
Raščlani svaku situaciju
Raščlanimo svaku situaciju na ono što zavisi od mene, šta ja treba da uradim i ono što ne zavisi od mene.
Ti ne utičeš na to danas, koliki će ti biti pritisak, težina i holesterol novembra. Ali, i te kako utičeš na to šta ćeš danas da jedeš, da li ćeš da ideš na vreme u krevet i da li ćeš da treniraš.
Ti ne utičeš na to da li će neko da ti da povišicu, ali utičeš na to kako se ophodiš prema poslu, koliko napreduješ, kako iskomuniciraš da svi razumeju da si uradio više, bolje…
Kada to, što je do tebe, staviš na papir, pa naguraš u dnevni plan, pa počneš da pomažeš iz dana u dan da se reši tvoj problem, nema više anksioznosti i nervoze.
Ima više uglova pod kojim ovo može da se posmatra.
