Kažu da si uspešan ako desetogodišnjak u tebi i ti u 90 godina kažete “e to je to”.
Ako jedan od njih dvojice nije zadovoljan, nije to to.
Niče kaže da je vrhunac muške ozbiljnosti desetogodišnjak koji se igra. Potpuno je skoncetrisan i uključen. Nema distrakcija.
10 godina je kada si isuviše naivan da znaš da postoje ograničenja u životu, kada veruješ da možeš da budeš Saša Đorđević kad porasteš, Novak Đoković, Bil Gejts…
Ne znam za vas, ali desetogodišnjak u meni je ravnopravan stanar ovog mog velikog tela, sa mojih 53.
Ne donosimo baš zajedno odluke, ali se konsultujemo se šta želimo. Okej, nekada i on donese odluku. Šta fali.
Pravi muškarci ne gase desetogodišnjaka u sebi, samo imaju skuplje igračke. Apgrejduje nivo zezanja.
Ovih dana sam na motoru po jugu Italije. Bukvalno đon od italijanske čizme. Učili smo u školi, ne znam da li još uvek tako uče, da je karta Italije u obliku ženske čizme.
I jebeno je prelepo. Italijani imaju dugu lepu obalu i gde god siđeš ka plaži bude spektakularno.
Vozim motor koji sam oduvek voleo da vozim, putujem krajevima kojima sam oduvek voleo da putujem, odsedam u solidnim hotelima, klopam sveže isplivale specijalitete… Nosim mali lap top i sa njega hendlujem svoje klijente na svakih par sati…
Pada mi na pamet kada bi me neko snimao kako živim, šta radim od jutra do odlaska u krevet, kakav život vodim i kada bi se to montiralo u video od 15 minuta i pustio meni pre 43 godine, onom desetogodišnjem Milanu, on bi bio oduševljen.
Imam predivnu suprugu, tri fenomenalna sina, u punoj sam snazi, okej zarađujem i mogu da radim sa bilo koje tačke na planete – čita se imam potpunu slobodu.
Bukvalno sam gospodar svog vremena. Ne moram na posao. Nemam neugodne sastake. Ne moram kravatu da nosim. Ne čekam odmor da putujem. Svi oko mene uredno žive, ručkaju, pišaju i kake. Sa svima sam u odličnim odnosima, nema tinjajućeg nezadovoljstva i pritajenih problema.
I da. Zahvalan sam svakog dana na tome. Bukvalno pomislim svakog dana kako do pre samo 5 godina ne bih umeo ni da poželim život kakav imam sada.
I to se nije desilo samo od sebe. Pre 8 godina nakon pročitane knjige Brajana Trejsija “Ciljevi” sam seo i napisao svoje dugoročne ciljeve.
I eto, ostvario sam ih sve. Pisaću o ciljevima a i pisao sam, da ne davim. Idem drugom putanjom sada.
Kvalitet života koji imam nije moj, to mi je pozajmljeno. Zapravo iznajmljeno.
To je bitno da se razume.
Ne samo ja, svi mi moramo svakoga meseca da platimo za kvalitet života kakav želimo.
Bukvalno kao kiriju.
Plaćamo radom, energijom, komunikacijom, strpljenjem…
Kad neko vreme ne plaćamo, opada kvalitet života, selimo se u život koji nam manje odgovara, a koji možemo da priuštimo sa tom manjom kirijom koju sam spremni da platimo.
Puno zdravlje rentiram tako što svakog meseca imam uredan san, jedem dovoljno proteina, unosim suplemetne bes kojih 53-godišnje telo šlajfuje.
Sa svakim članom porodice svesno održavam maksimalne odnose bez da uguravam svoj ego i da moram da sam ja u pravu kao najjači i osoba koja finansira.
Kako ti sve to znaš? Pa čitam i učim. Kad nisam u putu, provedem barem 2-3 sata čitajući i učeći. To volim, a to je cena koju plaćam da budem u biznisu znanja. Jer, kako sam ja to trener nekim ljudima. Pa ja znam više, a njima treba to. Dakle, ja moram da idem stalno u “nabavku” za znanjem da bih mogao da funkcionišem.
Što se tiče posla – svakog, ali svakog dana pišem tekst za Facebook. Bukvalno na svaki komentar odgovorim, i na svaku poruku. Ako nekom ne odgovorim, osećam se kao da mi je pružio ruku a ja prošao pored njega. Nepristojno je, i to se ne radi.
Sa druge strane ima hiljade trenera. Kako se ljudi odluče baš za mene, odnosno za nekog trenera?
Kako se odluče da plate?
U momentu plaćanja oni nemaju nikakvu robu, već samo nadu i obećanje da će dobiti rešenje za svoj problem ili potrebu.
Što su treneri mističniji ili manje prikazuju svoj rad, znanje i poznavanje materije vera kupca mora da bude veća.
Kod mene je drugačije. Moj besplatni sadržaj je veoma često bolji od sadržaja koji prodaju kolege.
Ja strpljivo odgovaram na pitanja.
Jasno je da ako sam takav sa random tipom koji me ne plaća, da je moj rad sa klijentom poezija.
Dakle, svoj trenerski uspeh zakupljujem svakoga dana pisanjem tekstova, snimanjem videa, odgovaranjem na poruke i komentare.
Kako ja to koristim reč “uspeh” olako i vezujem za sebe?
Pa ja jesam trener, a uspeh ja definišem kao “da dobiješ ishod kakav želiš”.
Ja sam ovakav način života od uvek želeo. Koristan sam za zajednicu, pokrećem teme i način razmišljanja koji su dobri i zdravi, a uz to moja porodica i ja živimo lepo.
Pouzdano znam da je desetogodišnjak u meni zadovoljan.
