Živimo u jako komplikovanom svetu gde se svakog sekunda generšu ogromne količine informacija i koje kao strelice idu ka svakome od nas – prirodne pojave, mediji, društvene mreže, interakcija sa ljudima…
Sve to nas “napada” da nam otme delić pažnje i uparkira nam se u mozak. Ranije, dok smo živeli mirno, količina informacija je bila mala. Imali smo radijus od 800 metra koji smo osluškivali. Sada nam se uliva ceo svet u fokus.
Evolutivno smo snabdeveni senzornom pažnjom da pratimo naše okruženje da vidimo da li je to nešto opasno po nas ili nije, da li je jestivo ili eventualno deo reproduktivnog ciklusa.
Zbog manjka kapaciteta i prevelike kompleksnosti sveta koji nas okružuje, mi imamo sposobnost da filtriramo informacije, i iz svega što postoji na svetu biramo deliće te velike slike i to predstavlja naš svet.
Onda te slike spoljnog sveta koje “isečemo” pojednostavimo u našoj glavi, dajemo im smisao na osnovu prethodnih iskustava i emocija i to postane naša percepcija sveta. I mi imamo mogućnost izbora.
Možemo da biramo šta ćemo da primećujemo a šta ne, ma kako to delovalo neistinito.
Takođe možemo da biramo kako ćemo da doživljavamo i reagujemo na sve te stvari koje dozvolimo da nam se importuju iz spoljnjeg sveta.
Bitan je fokus
Svakog dana, svakog sata, imamo tu mogućnost da odaberemo nešto korisno, neskorisno, štetno, uzbuđujuće… U životu je bitan fokus i da si skoncetrisan na stvari koje su dobre za tebe i njima da pokloniš energiju, pažnju i vreme.
Naravno imaš pravo i na zabavu, na beskorisno, opasno, štetno, ali sa merom.
I baš ta mera sastojaka života definiše kako ćemo da živimo.
Da bi ti život bio dobar, treba da imaš najbilji miks korisnih i zabavnih stvari, a to ume da bude teško jer ih je procentualno malo.
Baš kao što u bilo kojoj šumi 99% biljaka nisu jestive za nas (neke su i opasne), tako i u životu, veoma mali broj stvari su dobre za nas, mnoštvo su neutralne a neke štetne i opasne.
Dobre stvari su često dosadne ili naporne a štetne navike su kao pečurke, što šarenije to otrovnije.
Na nama je da odaberemo kako ćemo da se ponašamo.
Da li ćemo da rešavamo dan za danom i budemo vođeni događajima tako što samo reagujemo na slučajne stvari koje se dešavaju u toku dana, ili ćemo da imamo neku svrhu pa da u danu “lovimo” stvari koje nas jačaju, zabavljaju ili su dobre za naše bliže.
Na nama je da razvijemo mentalne alate da iz univerzuma prikupljamo većinski stvari koje su dobre za nas i kvalitet života, ili da uzimamo random stvari pa ako je neka dobra super a ako je loša – e, jebi ga.
Pa, čak i kad razviješ dovoljno dobar mehanizam da napreduješ, život nam šalje iskušenja u vidu “šarenh predmeta” koji ne samo da nam odvlače pažnju nego su i potencijalno opasni. Kada si na nekom putu rasta, kada kreiraš boljitak za sebe i porodicu, ako si neoprezan, desi ti se da ti nešto odvuče pažnju i energiju pa ti bude teže da uspeš, ili te čak vrati na prethodni nivo.
Matriks i distrakcija
Najbolja metafora za distrakciju koja te odvlači sa puta ka cilju je žena u crvenoj haljini u filmu Matriks. Da objasnim.
Kad sam prvi put gledao Matriks to mi je bio samo dobar akcioni film, a sada razumem da je to predviđanje da će elite uz pomoć veštačke inteligencije strogo kontrolisani sistem koji stvara iluziju stvarnosti.
Morfijus je šarmatni lider pokreta otpora protiv veštačke inteligencije koji kao mentor objašnjava Neu kako funkcioniše Matrix idući sa njim kroz ulice Njujorka.
I dok mu, među gomilom dosadnih ljudi, objašnjava kako šta funkcioniše i čega da se pazi da ga ne ubiju, Neo uočava prelepu plavušu u crvenoj haljini koja mu odvlači pažnju.
“Neo je l me slušaš?”
“Da da”
“Okreni se”
Prelepa plavuša se u sekundi pretvara u agenta sa pištoljem koji proba da ga ubije.
Ovo je metafora, ako mene pitamo, da na svakom nivou života, koliko god da se trudimo i napredujemo postoji nešto što će nam odvući pažnju i potencialno ugroziti budućnost.
U filmu je to žena u crvenom, u realnom životu je to noćni provod, želja da se pokrene novi projekat paralelno sa starim, kladionica, alkohol, svađa sa roditeljima, inertnost…
Situacija se u sekundi promeni.Koliko god nam se učini nešto interesantnim ili privlačnim, možda je baš to ono što će nam porušiti trud i pokvariti planove. Kad si na nižem nivou u igrici, izazovi su manji.
Kako rasteš pojaviće se sve lepše “žene u crvenom”, ponude za “sigurnom” zaradom, investicije, nove ekipe koje bi volele da se druže sa tobom… Svaki nivo ima svoju ženu u crvenom, another level – another devil.
Potreban je železan fokus da ti “žena u crvenom” ne dođe glave.
Potrebno je da umeš da kažeš NE
Jedna od najvažnijih stvari koje sam naučio u životu je da umem da kažem ne. I uživam u tome.
NE je jedna od najmoćnijih reči koju možemo izgovoriti, a ipak je toliko često izbegavamo.
Često nas strah od odbijanja, osećaj krivice ili želja da budemo prihvaćeni teraju da kažemo „da“ čak i kada to ne želimo ili nam nije korisno.
Nekada kažemo „ne“ dobrom provodu, možda čak i lakoj zaradi, ali to je cena koju svesno plaćamo da bi postigli naš cilj.
Živimo u svetu sa previše mogućnosti.
Zaštiti se od agenata zla digitalizovanih kao žene u crvenom tako što ćeš stalno da filtriraš i govirš ne svemu što 100% nije da.
Ako ti je teško da kažeš ne, znači da je to to.
