Sećam se letos, petak veče, a mi smo porodično u Dobroj Vodi, pored Bara.
Srednji sin Ivan se sprema da ode do Budve na par dana i meni se okreće želudac, ali ne od brige šta će i kako će momak u 19 god. u Budvi, već od onoga šta pokušava da iskomunicira moja supruga sa njim.
Moramo nešto da mu kažemo, pazi ovo, pazi ono, javi se tad i tad, nemoj to i to… A on ima 19 godina.
Jednostavno, ne možemo baš ništa da kažemo a zabrinuti smo.
Gde je zapravo ta linija koja razdvaja vaspitanje i dosađivanje odrasloj deci?
Ne prelazimo li je mi upravo?
Moramo li da budemo dosadni da bi bili odgovorni?
Ne znam, verovatno.
Ono u šta sam sve više siguran je da živimo u najgorim vremenima za vaspitanje dece.
Danas nam ništa ne pomaže u vaspitanju dece. Sve odmaže.
Društvo odavno nije kao kada je moja generacija odrastala, kada si imao dva tv kanala sa odmerenim programima.
Mi smo tada bili mnogo mnogo manje izloženi lošim uticajima, glupim idejama, čudnim trendovima…
Bre, u to vreme nije bilo narkomana. Znali smo za nekog, i to je to. U filmovima nije pobeđivao Biković, nego policajac sa Petlovog Brda.
U pesmama se nisu pojavljivali narkodileri, secikese, veliča se kriminal, žene se posmatraju kroz seksistički pristup, gde je normalno da za seks žene očekuju nadoknadu…
U video igricama kolju, ubijaju, pljačkaju. Saznaju koje oružje kako puca, gde treba da se postavi bomba, uče kako se pravi eksplozivna naprava, dobijaju ideju da kad pogineš u brzoj vožnji automobilom, možeš da kreneš ispočetka.
Na internetu gledaju neretko opskurne likove kako rade prostačke i nemoralne stvari zarad pregleda, pozivaju ih na čudne a ponekad i opasne čelendže, pri čemu im se instalira uverenje da se do keša, tako oni zovu novac, dolazi lako samo treba da shvatiš foru.
Bukvalno, svaka interakcija van kuće naše dece je interesantnija od “pazi ovo, nemoj ono” i daje im osećaj slobode i uzbuđenja. Sve što im se nudi mimo vaspitana i škole je uzbudljivo a mi, roditelji “dobro čuo sam te”.
I to nije novost. Oduvek su glupe priče imale veću publiku od racionalnih.
Evolutivno gledano, ljudska vrsta se noću okupljala oko vatre i tu se prvo slušali najglavatijeg i najopasnijeg saplemenika koji je postao dosadan sa pričama “pazi ovo, nemoj ono”. Vođa je brinuo o bezbednosti i znalo se ako kroz klanac naiđu Avari puštamo pse na njih i gađamo ih kamenjem sa brda, a ako preko ravnice naiđu Huni usmeravamo ih ka močvari gde su postavljeni šiljci…
Parafraziram, ali tako nekako. I on je postao dosadan sa svojim pričama jer je biti oprezan dosadno, ti radiš sve isto a ništa se ne dešava.
Kada glavati iscuri sa pričom, jave se babe, pretača vražbina, koje pričaju izmišljene događaje o letećim spodobama, stvorenjima iz mraka, krilima slepog miša… Instalira sujeverje kroz sijaset izmišljenih likova i situacija.
I za razliku od racionalnog zaštitnika zajednice ona, kad god joj opadne gledanost, može da uvede novu babarogu u priču, kao što avendžeri izmisle novog superheroja.
Statistički gledano, količina stvari koje mi roditelji pričamo deci je ostala slična kao i pre 40 godina, ali količina idiotskih ideja kojima se bombarduju naša deca je ustostručena.
Ranije se znalo da u svakoj sredini ima po jedna, dve “seoske lude”, ljudi koji su isprobali sve moguće gluposti i nisu ništa iz njih naučili, a danas naša deca imaju katalog seoskih luda iz celog sveta u svojim telefonima.
Količina stvari koja potencijalno utiču loše na našu decu je postala abnormalno velika a naša deca počinju sve ranije i ranije da nas ignorišu. Čuju nas šta pričamo i ne zanima ih. Jer smo dosadni.
Ne pokušavam da skidam odgovornost sa nas roditelja već da olakšam malo muku roditeljima koji se baš trude ali su rezultati slabiji nego što bi želeli.
Školski sistem ne pomaže ni malo. U eri pametnih telefona, interneta i igrica, decu teraju da pamte umesto da ih na zabavan način uče kako da kreiraju, razumeju, kako da se udružuju da reše zadatak… Na najdosadniji mogući način ih uče da pamte umesto kako da razmišljaju.
No, pisao sam o tome.
Kad se dete rodi, do neke treće godine je ultimativno naslonjeno na majku. Skoro da ne zna da su dve odvojene osobe.
Od treće do šeste godine počinje da bude svesno sebe, počinje da kapira i druge ljude, muška deca se tada zaljubljuju u očeve i počinju da downloaduju očev softver oponašajući ga. Oca ili neku snažnu mušku figuru iz okruženja.
Devojčice počinju majke da gledaju na drugi način, više kao drugarice.
Protrčavam kroz ovaj deo, idemo na situaciju kada deca počinju sve više da imaju svoj život mimo porodice.
Veoma rano mi roditelji gubimo “vezu” sa našom decom. Ona nas vide, čuju ali ne dopire do njih. Njihovi mozgovi su nadraženo društvenim mrežama, Tik Tok videima, opskurnim vršnjacima, čudnim radnjama…
Racionalna priča roditelja gde upozoravaju na opasnosti i trude se da učvrste sistem vrednosti je realno dosadna, i nema šansu u odnosu na lepršavu priču interneta i “naprednih” vršnjaka.
Tada oni počinju da se uklapaju u svoja društva, da se ponašaju kao oni, razmišljaju kao oni… Da imaju svoje idole i mentore.
Po meni je ključna stvar da im se, u tom uzrastu, nekako nacentrira neko ko im je idol i mentor a ko je sa svetle strane, neko ko je dobar primer.
Da to bude neki sporski trener, neka mlađa osoba od integriteta a ne neko uronjen u ovu degradaciju kulture i civilizacije.
Zapravo, ako je to ikako moguće, da utičemo na izbor par mladih sa kojima se druži.
Ako to uspemo možda imamo šanse da pobedimo u igri vaspitanja.
Ovo što sam napisao danas je možda malo ekstremno, ali neka posluži kao ček-lista kako vaspitavamo decu, pa neka svako donese svoje zaključke.
