Sloboda je da imaš pristojno mesto za život. Sloboda je da se ne mučiš da plaćaš račune. Sloboda je da može da se hraniš kako želiš i da jedeš šta voliš da jedeš. Sloboda je da možeš da putuješ gde želiš, kad želiš. Sloboda je da možeš da voziš šta ti se vozi. Da ne moraš da provodiš vreme u situacijama i sa ljudima koje ne voliš.
Danas pričamo o slobodi i kako doći do slobode.
Ako imaš posao, a mrziš to što radiš, da bi imao slobodu, ti si, u stvari, promašio. Sloboda može da te zadesi, recimo, ako si rođen u takvoj porodici, ali najčešće moraš da je zaslužiš. Zaslužuješ je tako što zarađuješ dovoljno za svaki od nivoa slobode, počevši od onoga da imaš gde da živiš, da imaš para za račune, da se hraniš, pa na gore, ali samo ako ne radiš posao koji suštinski mrziš, sa ljudima koje ne voliš na mestu koje ne voliš.
A, zarađuješ više tako što postaješ bolji, postaješ veštiji, i znaš više.
Ako treba, i preseli se tamo gde je bolje. Biraš svoje okruženje gde ćeš moći da daš najbolji rezultat i najbrže dođeš do nekog stepena slobode.
Kod nas se neguje narativ da novac nije bitan, da je novac zapravo izvor svih zla, da su bogati ljudi zli, pokvareni… Čak se i kaže da su po difoltu, bogati ljudi pokvareni.
A to nije tako.
Novac nije bitan, slažem se, ali tek kada postigneš željeni nivo slobode.
Ispod toga je i te kako bitan.
Iznad toga, kad ti možeš da putuješ gde hoćeš, da voziš auto kakav hoćeš – onda je novac samo cifra na računu u nekoj Eksel tabeli.
Dok ne možeš decu da pošalješ na more ili studije, gde želiš, novac je i te kako bitan.
Čuvena filmska rečenica Aleksandra Berčeka, „ne mogu oni toliko malo da me plate, koliko ja mogu malo da radim“, je zapravo postala model ponašanja generacije, koja je završila svoj radni vek u socijalizmu, pa se prelila na mentalni sklop mnogih drugih generacija, da ti budeš faca ako radiš za malu platu, ali i to malo što te plaćaju ne isporučiš, zapravo isporučiš još manje nego što si plaćen.
Takav stav nikoga nije povukao napred, jer, ako ti od sebe očekuješ sve manje i manje, bez obzira na primanja, ti si pogrešno naštelovan.
Svi mi imamo nekakve želje
Na primer, nalazimo se u tački A, a želimo da pređemo u tačku B.
I ceo život je zapravo to treperenje između mesta gde se sada nalaziš i mesta gde želiš da budeš – bilo da je to fizička promena lokacije, bilo da je to napredak u poslu, napredak u zdravlju, proširenje porodice, poboljšanje standarda…
Ako zarađuješ, recimo, 80 hiljadarki, to ti je tačka A, a želiš da pređeš da zarađuješ recimo 160 hiljadarki mesečno, to je tačka B.
I suština je to treperenje između tačke A i tačke B.
Prelazak na sledeći nivo slobode zahteva veštinu, znanje, iskustvo, ali i borbu sa našim strahovima, koji nas najčešće drže u tački A.
I ne probamo.
A mnogi ljudi žele da pokrenu Jutjub kanal. Pa od 100% ljudi koji žele, možda 5-6% pokrene, a 0,001 posto snimi drugi video. Toliko o razumevanju strahova, sramote…
Da l’ da probam, da l’ da ne probam.
Strah od umiranja i strah od nepoznatog su ono što nas veoma često u životu definiše.
Kada pređeš u životu na novi nivo, deo tebe umre, a novi deo tebe se rodi. Neke navike, veštine i ljude, ostaviš u prethodnom nivou, a stekneš nove navike, stekneš nove veštine i upoznaš nove ljude koji su na tom nivou i oni postanu deo pripreme za sledeći nivo.
Jako je teško opstati na novom nivou sa starim alatima, starim navikama i ljudima koji te vuku dole.
Suština učenja je da pod istim uslovima ne daješ isti odgovor koji dovodi do rezultata koji ti ne odgovaraju, nego da nađeš novi i novi odgovor, dok ne podesiš da ti okruženje odgovara, i da okruženje počne da rade za tebe. Suština učenja je da naučiš da daš odgovor koji te povlači napred.
Mnogi ljudi veruju da su dali svoj maksimum ako rade naporno i dugo.
To što radiš naporno i dugo, nije mera kvaliteta rada. Veoma često je mera tvoje nesnađenosti.
Kako mi zapravo merimo ko koliko radi?
Učinkom, odnosno proizvodom rada.
Ako radiš naporno i dugo, a primitivno – mali ti učiniak. Ako radiš pametno i vešto – učinak je daleko, daleko veći. Problem je što kod nas dominira taj motikaški pogled na svet. To je vidljivo ako pročitamo komentare ispod bilo čega što neko radi, recimo, onlajn.
I ispod mojih postova, pojedini “motikaši”, objasniću, smatraju da je glavna dužnost da napadnu ove misleće, da nema leba bez motike, i da ljudi koji ne rade sa motikom, zapravo prodaju maglu.
Za tip čoveka „nema leba bez motike“ u bukvalnom smislu, koji samo bazičnu formu rada priznaje i poznaje, onda je svako ko ne okopava motikom, nego na primer kao ti, traktorom, prevarant.
Da ne pričam ako neko to što okopava, prodaje onlajn, pa umesto da čeka da dođu kod njega, on u jednom cugu proda sve što je proizveo i još uzme od komšije pa proda i njegovo, i zaradi više novca.
Uzeo sam ovaj glup primer, jer kod nas vlada narativ da sve to gde se koriste napredne tehnologije, u stvari je leba bez motike.
Srbi su istorijski pravili demonstracije. Podsetimo se, protiv pruge. Vodio ih je Pašić koji je bio mašinski inženjer ili građevinski, ne sećam se. Govorio je da je to đavolova robota koje će da dođe i da siluje našu nejač.
Srbi su se bunili protiv uvođenja struje, naći ćete plakate, gde su isticali opasnost od smrti ako se uvede struja.
Danas, recimo, u Nišu se bune protiv kružnih tokova, u Beogradu se bune protiv ulaska u autobus na određena vrata. Mnogi stariji sugrađani se bore da ne gurnu onu plastičnu karticu u bankomat, pa čekaju u banci, u pošti, i ispred šaltera prave gužve.
Ja ću danas, mrtav ladan, da razigram to – „nema leba bez motike“. Da pokažem šta je šta, i da krenem školski.
Leba i motika
Šta konkretno znači leba? Pretpostavljam da označava egzistenciju za porodicu, a motika je ona motika kojom se okopavaju usevi. Dakle, motika je alat kojim se proizvodi hleb naš nasušni.
Da li ta motika proizvodi hleb kad je parkirana u šupi?
Ne. Motika ima dejstvo samo ako je angažovan na polju.
Šta ako neko udara motikom po kamenjaru? Jel mu se računa u „leba“? Da l’ će nešto da mu rodi?
Pa, neće.
On neće da ima hleba.
Šta ako imamo Mićka koji recimo kopa u svojoj njivi prosečno 4 sata dnevno, a Đole okopavao kamenjar 10 sati? Ko je bolji motikaš?
Malo se sprdam, ali želim da istaknem besmislenost uverenja „nema leba bez motike“, koje ne priznaje nikakvo intelektualno usavršavanje.
Po toj motikaškoj logici, ispada da se kvalitet motikanja meri po vremenu provedenom u kopanju, a ne u rezultatu rada, tako da je ovaj što je 4 sata kopao dnevno, zapravo daleko bolji od onog što je kopao oko 10 sati realno. Ali, u motikaškom svetu – ne, pobednik je onaj ko je jalovo kopao 10 sati.
Elem, suština ove motika škole mišljenja je, da samo čvrst i naporan rad može da donese egzistenciju – „hardvork pejz of“.
U fizici se rad definiše kao sila puta pređeni put. Tu definiciju rada ne možemo da koristimo za realan život. Takođe, nisam zadovoljan da se rad definiše kroz vreme provedeno u radu i trud.
Rad se definiše i meri kroz njegov učinak, odnosno, kroz željeni proizvod rada.
Niko ne radi zabave radi, nego je svrha rada da se stavi hrana na sto, kao što se u ovoj mantri „leba i motika“, kaže.
Dakle, koliko vremena i energiju uložiš radeći, i šta je proizvod tog rada.
Ako pokušavaš da okopaš njivu motikom, treba ti 100 sati rada da bi ti njiva kako tako rodila, a ako imaš traktor, to završiš za 2 sata i ti si na taj način upravo 50 puta povećao kvalitet svog rada.
Dakle, nije bitno samo da naporno radiš, nego da razumeš kako se koriste sredstva koja mogu da ti multipliciraju učinak, odnosno da ubrzaš svoj rad da za kraće vreme sa manje energije dobiješ više.
Neoprezan motikaš bi mogao da napiše i Elonu Masku na Tviteru da se mane tvitovanja, „jer ti Eleone ništa ne radiš po ceo dan. Uzmi prihvati se motike“, ali to bi naravno bila idiotska konstatacija, jer čovek zarađuje 2 milijarde nedeljno te je sigurno da on zna šta treba da radi da bi obezbedio sebi i svojoj porodici egzistenciju.
Kad se osvrnemo oko sebe, najuspešniji ljudi ne rade najjednostavnije i najteže poslove na satnicu.
Ako pogledamo okopavanje motikom, pa traktorom, i celu tu mantru sa nivoima alata i znanje razvučemo analizom do Elona Maska, nije teško da se ustanovi da je za lakši život potrebno da naš radni sat ima veću cenu i veći proizvod rada.
Prevedeno na srpski, tvoj radni sat treba da vredi više
Kopanje motikom sigurno nije na vrhu liste zanimanja po potrebnim veštinama i iskustvima. Ako želiš da zarađuješ više nego ranije, ili više od konkurencije, ne treba da radiš više, nego da radiš pametnije.
Znam da sam malo usrao tekst sa „motika, leba – leba, motika“, ali bukvalno na svaki 12. Komentar, javi se neki pametnjaković koji kaže “nema leba bez motike”. A on, siguran sam, okopava i odlično živi.
U životu napreduješ tako što angažuješ bolje alate i veštije ljude, bolje organizuješ procese, i ti imaš više veština i znanja oko organizacije posla. Novac nije cilj nego sredstvo kojim kupuješ nivo po nivo slobode.
Kada jednom imaš dobre uslove za život, pa kada jednom ti nije problem da plaćaš račune, struju, vodu, nije ti problem zimnicu da kupiš, pa onda idemo da možemo da se obučemo kako želimo, pa da putujemo, pa da vozimo šta želimo, to su sve sukcesivni nivoi slobode.
Da bi mogao da zarđuješ dovoljno brzo, da bi mogao rano da dosegneš neki nivo slobode, ne smeš da budeš jeftina, neškolovana, radna snaga.
To što zarađuješ 500 evra, a ne zarađuješ 5000 evra, plaćaš 4.500 evra mesečno – to je cena tvog neznanja, lenjosti, neinventivnosti, uverenja da nema leba bez motike. Ne želiš da radiš na sebi.
Mnogi kažu, kad im ovo kažem: „pa da, ali u Srbiji!“
Koga je briga gde i šta… Tvoj je zadatak da nađeš gde je najbolje, da se tamo postaviš, i ti da budeš najbolji što možeš da budeš. Tvoja obaveza je da radiš na sebi i prilagođavaš svoje veštine tržištu, da bi sebi i porodici kupio slobodu.
Zato, knjigu u ruke, ubi glupana u sebi.
