Zamislite odete u crkvu, a pop drži opelo u jeftinoj trenerci i kroksicama. Koliko bi vas uverio da on ima direktnu vezu sa bogom?
Ili odete u policijsku stanicu da prijaviute nestanak bicikla, a kad tamo, policajac u majci bez rukava, štofanim pantalonama i socijalnim papučama.
Kakav je vaš utisak? “Rešeno ti to batice”?
Da li vam tako odeveni ljudi na tim pozicijama ulivaju poverneje?
Odelo (ne) čini čoveka
Način kako si odeven puno govori o tebi, bez obzira što su nas učili da “odelo ne čini čoveka”.
Kako si odeven, kako držiš glavu, kakvo ti je držanje tela, stisak ruke… to su sve elementi nečega što kolokvijalno zovemo prvi utisak. U širem smislu je to i automobil koji viziš, i kuća u kojoj živiš.
Jednostavno, u nama je duboko usađeno da, što ranije klasifikujemo ljude po prethodnim iskustvima koja smo imali, i po načinima rezonovanja populacije u kojoj smo.
Reč je o uvežbanoj reakciji koji prepoznaje da li je nova osoba opasnost, da li se to što se pojavilo jede ili, da prostite “jebe”. Tako naši instikti funkcionišu.
I mi smo to automatizovali. Jednostavno, sklopimo prvi utisak a posle analiziramo ili, češće, ne. Što više vremena prođe tom nekom kog smo klasifikovali sve je teže da se iskobelja iz fijoke u koju smo ga stavili.
Bez obzira što nam je ušlo u glavu ono “odelo ne čini čoveka” ponoviću vam da je i te kako netačno. U protivnom, političari, advokoati, plastični hirurzi i Zdravko Čolić ne bi toliko poklanjali pažnje garderobi i pojavi.
Sve se to zove prvi utisak, koji je najčešće ključan u našem odnosu sa tom osobom.
Ranije, kad se javiš na konkurs za posao ili kao mlad dođeš da ponudiš svoju poslovnu ideju banci ili investitoru, ti ljudi sa kojima se sastaješ bi te procenili baš kao što sam opisao. Tvoju pojavu, kako si odeven, obuća, kaiš, da li su ti nokti uredni, da li si obrijan, kako si uhodao u ofis, da li si imao osmeh ili si ozbiljan…
I ti sa kojima se razgovara su izvešteni u skeniranju i sticanju utiska.
Međutim danas, u sličnoj situaciji, kada neko želi da vidi ko si, da stekne nekakav utisak o tebi, on ni ne mora da sedne sa tobom u ofisu, da te sretne na parkingu ili da se raspituje okolo “ej znaš li onog Mićka”, već rutinski ukuca tvoje ime u pretraživač društvenih mreža ili u Google, pa gleda, i tako stvori utisak o tebi.
Tvoja digitalna slika
Tada on ne vidi samo tvoju DANAŠNJU digitalnu sliku, nego bukvalno mu je sve na raspolaganju što si o sebi ikada okačio ti ili neko drugi.
Ako treba da se veriš, pa njen otac pogleda tvoj instagram, a ti pijan u separeu sa 3 devojke kao sa porno kastinga, nije baš iskomunicirano na internetu u tvoju korist.
Ako treba da radiš za inostranu firmu, a na Tviteru izdašno mrziš Albance, Hrvate, pedere, …
“Pa jeste, ali to je kad sam bio mali” – to ne prolazi.
Ako se na Fejsu slikaš kako ideš u crkvu i lov, na tviteru vređaš zvezdaše ili partizanovce, mrziš Kineze, a na Instagramu šeruješ perverzne videe i citate, slaba vajda što na Linkdinu imaš ekspertske savete prva liga. Ne biva.
Ovim, ne preterano srećnim, primerima, želim da kažem da je jako bitno da usaglasiš svoj onlajn nastup na svim mrežama sa svojom željenom slikom u javnosti i da razumeš da nema mreže za odušak i mreže za sticanje reputacije.
Kad je neko zainteresovan za informacije o tebi, on pregleda sve, i ako nešto nije kako treba, to ga samo zbuni.
Zbunjen ne kupuje, zbunjen ne odlučuje, zbunjen ne zapošljava.
Tvoj digitalni otisak na internetu je jako bitan i umesto da prepustiš da se stihijski obrazuje tvojim i tuđim postovima najčešće je bolje da bude smisleno građen da ti služi kao izlog tvog najboljeg ja.
Napravi svoj blog
Da bi smo se razumeli da krenemo sa reverznim inžinjeringom. Krenimo unazad. Kad te gugla tvoj potencijalni poslodavac šta izlazi? Šta bi ti voleo on da vidi?
Siguran sam da uvek postoji nešto što nije trebalo da bude postovano u prošlosti i nešto što nije bilo loše da ga ima na netu.
Da krenemo redom… Dobro, možda baš nije ovo jedini redosled, ali jedan od mogućih.
Ono šta je bezbolno a ume da bude bitno je – da imaš svoj blog. Da ne zavisiš od provajdera društvene mreže da u nekoj reviziji skine tvoj profil.
Što ranije da počneš sa blogom to bolje. 16-19 godina je idealno vreme.
Pišeš o temama koje te interesuju a koje ne štete, a možda i mogu da doprinesu u tvom budućem rangiranju za posao ili drugi vid karijere. Jednom mesečno napišeš neko svoje razmišljanje o nečemu što čitaš, nečemu što se dešava u društvu, o nekom svom putovanju, daš recenziju filma, muzičkog festivala. Kao kad pričaš ortaku koji nije bio ili čitao.
Potrudi se, izguglaj neke podatke, proveri šta misliš. Pišeš, i polako napiši ozbiljan tekst na neku temu.
Vremenom, kako sazrevaš, teme će se menjati, jer se i ti menjaš, ali svi ćemo moći da vidimo kakav si i kako napreduješ.
Zamisli situaciju: ti i kolega imate sličlan uspeh na fakultetu, a ti imaš blog star 5 godina na temu koja se dešava u firmi gde konkurišeš za posao. I, dođete na razgovor za posao i HR direktor ima otvoren lap top. Kolega nula bodova a tvoj digitalni otisak pršti. Pun kao šipak.
Ono što je dobro, ti imaš vremena i da odabereš temu i da je spremiš. Nije baš kao da te srela TV ekipa sa mikrofonom i kamerom, da te pita šta misliš o nečemu, pa deluješ kao sveže šlogirana osoba.
Ne. Ovde sam biraš temu, dinamiku, imaš pravo naknadno da ulepšaš, promeniš, dopišeš…
Kada budeš imao 25 godina, biće ti milo da imaš blog 7 godina star, sa 350 postova i 34 000 komentara.
Kako bih ja sada radio na tvom mestu?
Ja ću sada dati bukvalno šemu kako bih ja radio da imam 18 godina, što ne znači da svi treba sve da rade, ali što više ovoga, jače digitalno prisustvo, više ljudti te zna, više ljudi ti veruje, jače su ti pozicije.
Jedan od načina kako ja pišem duže tekstove je što pišem teze na tviteru. Neretko, nešto napišem pogrešno. “Dobri” ljudi puni hejta se potrude sve da mi objasne.
Generalno, Tviter koristim kao beležnicu i kao čudno sredstvo za editovanje.
Sledeći korak je da objavim na svom sajtu – blogu i na fejsu.
Na Fejsu je za trenutnu interakciju i skupljanje publike a na sajtu da može da bude pronađeno.
Znam da Fejs zvuči kao gramofonska ploča, ali trenutno meni najviše posla dolazi sa Fejsa i ja tu pišem svakog dana ovakav tekst.
Ako dovoljno često pišeš, kao ja, onda u periodu od mesec dana imaš jasan uvid šta publika voli i šta je interesantno za čitanje, uzmi neko postolje os 12 e, osvetli se i snimi taj tekst u kameru.
E to ti je Youtube video. Youtube je inače drugi najveći pretraživač na svetu nakon Google.
U mom primeru, pošto pišem sedam tekstova nedeljno ja snimim dva videa od tih sedam tekstova. Na sajtu obljavljujem mahom tekstove koji su vezani za moj trenerski posao da ne zbunjujem Google algoritam sa šarenim temama.
Jako je bitno da lepo definišeš naslov videa i da u opisu napišeš skraćen opis teme da pretraživač to može da rangira po temamam i da može da te nađe.
Od tog videa ja pravim kratku vertikalnu formu ispod 60 sekundi. Takozvani shorts ili reels. Jako je bitno da ima subtitle, jer mnogi ljudi nemaju uključen ton kad te gledaju.
Stavljam na Tik Tok, Instagram, Facebook, Youtube. Od jednog long form videa napravim nekoliko shorts.
Naravno da je teško i komplikovano, ali, mi živimo u vremenima kada je pažnja najveći biznis. Što si vidljiviji, možeš bolje da zaradiš.
Takođe long form za Youtube objavim i na Fejsu, Instagramu i Tviteru.
Meni je trebalo 19 godina da ovo ukapiram.
Jeste da sam počeo davno i da imam već olakšan put jer sam postao vidljiv (javna ličnost) i kao sportista i glumac ali iza ovolike vidljivosti je tvrd rad.
2004. blog na B92, pa 2007. prvi Youtube kanal, tad nekako i FB, pa Insta i Tw … Ali nisam koristio u punom kapacitetu.
Danas imam 9 ljudi u video produkciji. Sava je vođa tima, Sanja i Nataša postuju na društvenim mrežama i brišu komentare budala i 5 editora plus REŽISER I EDITOR “Ivčo daj potpis” čovek koji me naterao da radim ozbiljno Youtube.
Jeste, dobro ste pročitali, imam 9 ljudi u timu za video produkciju.
Ne bi me iznenadilo da, kad se saberu sve mreže, ja imam najveću vidljivost na našem govornom području.
Inače, dosta čitam. Moja okolina zna da je moj prosečan radni dan na nivou radnog dana dobrog studenta 3 dana pred najvažniji ispit. Ustajem u 5 i čitam do 11. Dok čitam hvatam beleške koje pretočim u tekst. Onda kreće rad sa klijentima, ali i tada nešto čitam i istražujem.
I eto tema i eto kvaliteta.
Dakle ako imaš 20-ak godina i ne misliš da budeš jeftina radna snaga, počni da gradiš svoje smisleno namensko prisustvo na društvenim mrežama. Bukvalno kao kulise za film u kome si ti glavni junak, superheroj. Kad neko uđe, da kaže „vau“.
Eto, to bih voleo da sam znao kad sam bio mlađi pa eto sada savetujem. Od ovih koji pročitaju 99% neće ni razmisliti ali 1% će možda iskoristiti ovu taktiku i povećati svoje šanse u životu.
Setimo se, niste videli nikakav kontent o meni koji nisam ja napravio.
