Nezdrava ulja u ishrani

Jako mi je bitno da razumemo da nisu sva ulja koja konzumiramo ista.

Neka su zdrava (maslinovo ulje i životinjska mast) a neka nisu. Mislim nisu za upotrebu.

• Palmino ulje
• Kokosovo ulje
• Ulje od suncokreta
• Ulje kukuruznih klica
• Ulje soje visoko u hidrogenizovanim trans mastima
• Ulje pamuka
• Ulje repice
• Ulje pirinča

Ova pobrojana ulja iznad, ne da nisu najbolja, nego su opasna.  Ona su, posle pušenja i gojaznosti, treći najčešći uzrok prerane smrti (ovo crveno na slici)

Nauka kaže da su ulja ceđena iz semenja kancerogena i proinflamatorna.  Izazivaju rak i upale u organizmu. Upotreba ovih ulja se vezuje i za epidemiju dijabetesa.  Brojna istraživanja povezuju epidemiju dijabetesa baš sa erom kada su masovno počela da se koriste ulja iz semenja.

Ulja ceđena iz semenja su štetna

Ulja iz semenki, za razliku od popularnog verovanja, nisu tradicionalni deo naše ishrane.

Većinom ljudskog postojanja 240 000 godina, naši preci su opstajali konzumirajući životinjske masti ili ulja dobijena iz voća poput maslina i kokosa. Jeste maslina je voće.

Tek s početkom industrijske revolucije razvili smo načine za ekstrakciju ulja iz semenki.

Ne mi, nego prehrambena industrija.

Jedno od najranijih ulja iz semenki koje se pojavilo bilo je ulje od semenki pamuka.

Na početku, semenke pamuka su smatrane beskorisnim nusproizvodom.

Međutim, kada je izmišljena mehanizacija sposobna da izvuče ulje iz njih, ulje od semenki pamuka našlo je primenu kao gorivo za lampe i mazivo za mašine.

Bre, njime podmazivali mašine.

Bilo je samo pitanje vremena kada će kompanije početi da ga reklamiraju kao kulinarski osnovni sastojak.

Jer šta? Kompanije koje proizvode hranu ne zanima naše zdravlje, već samo njihov profit. Ako mogu da nam prodaju skuplje a da ih manje košta…

Najoptimalnije je da nam prodaju otpad iz proizvodnog procesa, recimo vina, i da ga izreklamiraju kao odlučno ulje od semenki grožđa.

Mračna strana ulja iz semenki

Današnji način ishrane uključuju unos otprilike 5 do 6 kašika ulja iz semenki dnevno, količinu koju je nemoguće prirodno dobiti.

Na primer, za 5 kašika kukuruznog ulja bilo bi potrebno 98 klipova kukuruza, ili 2.800 semenki suncokreta za istu količinu suncokretovog ulja.

Proces proizvodnje ulja iz semenki je zastrašujući ples industrijske manipulacije i hemijskog intervencionizma. Skoro kao kada se proizvodi asfalt za puteve.

Drugo najstarije ulje, je ulje od kanole (vrste šećerne repice). Kanola je biljka i uljna kultura koja potiče od sorti uljane repice (Brassica napus). Naziv „kanola“ zapravo dolazi od kombinacije riječi „Canadian oil, low acid“ (kanadsko ulje, niska kiselost), budući da je sorta kanole prvi put razvijena u Kanadi s ciljem dobivanja biljke s niskim udjelom eruka kiseline, koja je potencijalno štetna za ljudsku konzumaciju.

Tokom industrijske revolucije, ulje uljane repice koristilo se kao mazivo za brodove i parne mašine, jer bi se prijanjalo na mokri metal. To ga je činilo posebno korisnim za podmazivanje motora.

Tokom Drugog svetskog rata, sa masovnim brojem brodova potrebnih za rat, potražnja za uljem uljane repice eksponencijalno je porasla.

U tom periodu, kanadanska industrija uljane repice je procvetala; međutim, ubrzo nakon rata, doživela je dramatičan pad.

Tada je započela kampanja da se razvije uljana repica koju bi ljudi mogli konzumirati.

U svom originalnom obliku, ulje uljane repice sadrži 60% mononezasićenih masnih kiselina, u poređenju sa 70% kod maslinovog ulja.

Razlika leži u činjenici da dve trećine masnih kiselina u uljanoj repici sadrže eručnu kiselinu, koja je povezana sa Keshanovom bolešću, koja uzrokuje fibrotične lezije na srcu.

1. Seme se prvo drobi da bi se dobilo ulje, koje je gusto i lepljivo. Da bi se to rešilo, koristi se heksan, neurotoksin, da bi se razredilo.
2. Tako dobijeno ulje se zatim izlaže visokim temperaturama iznad 450°F (232°C), što rezultira kvarenjem.
3. Kvarljivo ulje emituje neprijatan miris, koji se prikriva upotrebom natrijum-hidroksida, karcinogene supstance.
4. Kada ulje postane neurotoksično, kvareno i karcinogeno, izbeljuje se da bi se postigao čist i privlačan izgled.

To je necenzurisana istina. Bez dezodorizacije i izbeljivanja, ulje bi bilo toliko neprijatno u izgledu i mirisu da niko ne bi pomislio da ga koristi. Ipak, nakon svih ovih transformacija, završava u velikom broju naših namirnica.

Industrija hrane je nemilosrdna. Ali to je samo vrh ledenog brega.

Visoke temperature korišćene u proizvodnji ulja iz semenki dovode do značajne oksidacije.

Ulja iz semenki poput kanole, soje i suncokreta posebno su podložna oksidaciji zbog visokog sadržaja polinezasićenih masti.

Hrana koju jedemo postaje deo nas.

Kada konzumiramo ove visoko oksidativne masti, one se integrišu u lipidne slojeve naših ćelijskih membrana.

To može dovesti do brojnih zdravstvenih komplikacija i glavni je razlog zašto konzumacija ulja iz semenki može povećati osetljivost na opekotine od sunca.

Postoji još mnogo toga u sagi o uljima iz semenki, ali za sada ću da stanem.

To je tema tako široka i duboka da bi se lako mogla napisati knjiga o njoj.

A, zdrava ulja?

Mi kod kuće za salatu koristimo maslinovo ulje a pržimo na buteru, što i vama preporučujem. Kratkoročno skuplje, ali na duge staze je najskuplje biti bolestan i živeti kraće.

Pamet u glavu, industrija hrane je podmukao igrač.