Verovali li ne zanimanje “onlajn personalni trener” nije postojalo pre samo 10-15 godina.
Iako sam završio elektronski fakultet i doterao fiziku do pred kraj, ja sebe ne predstavljam kao inženjera već kao trenera. Onlajn trenera. Kao Bond, Džejms Bond.
Možda bi vas zanimalo kako sam krenuo sa tim poslom, šta me je bunilo, koje sam kapitalne greške pravio i šta sam naučio što, verujem da nema ko da me nauči bilo gde u svetu.
Ja bih, u svrhu ovog teksta, razdvojio onlajn i personalni. Pričaću kako sam postao onlajn pa kako sam postao trener pa ću sabrati to u jednu, verujte mi super zanimljivu priču.
Siguran sam da vam moji videi gde ja pričam o ishrani, vaspitanju, sistemu vrednosti, psihologiji… iskaču na svim platformama.
Mlađima na tik toku i instagramu, nama ostalima na fejsu i youtubetu. Nailazite na kratke videe, statuse i tekstove i izgleda kao da sam domar svake od tih platformi, kao da sam od uvek tu i da imam vezu u upravi instagrama ili youtubeta.
Mnogi su se javno zapitali “ko gura ovog čoveka”.
Moj onlajn uspeh preko noći je počeo 22 avgusta 2006. Godine kada sam otvorio svoj prvi youtube kanal i počeo da kačim snimke iz Majamija i sa treninga.
Prve blogove sam počeo da pišem na b92 još davne marta 2007 kada sam napravio svoj nalog i objavio svoj prvi tekst.
Februara 2008 sam otvorio nalog na Fejsbuku.
I sve vreme manje više redovno postujem na društvenim mrežama i blogujem. I tako 23 godine.
Da, da 23 godine ja imam svoj digitalni otisak na internetu.
Na osnovu mojih tekstova na blogu na b92 mi se javio Srđan Dragojević i dobio sam ulogu u filmu Parada, javili se ljudi iz Playboy-a da počnem da pišem za njih i to je manje više bio put kako se moja onlajn popularnost prelila u nešto opipljivo.
Pisanje za Playboy, CKM, FHM kao i kolumna u Kuriru na drugoj stranici (dok je kurir bio novina) mi je donelo solidnu prepoznatljivost i zrno uticaja.
Postajem omiljen lik prestoničkih medija i gostujem serijski po svim emisijama. Od političkih, zabavnih, pa onih popodnevih, jutarnjih… Postao sam naš.
A to se ne dešava. Pričam o beogradskim medijima koji su tradicionalno zatvoreni za nas južnjake. Svi smo mi Tika Špic i Đoša, nepismeni, nekulturni, priglupi… Jbg, južnjaci. Nasrao se na nas onaj Siniša Pavić, na sve nas ispod Jagodine samo tako. Ja mu ne praštam što je svakom čoveku sa juga smanjio šanse da ga ljudi tretiraju kao čoveka a ne kao karikaturu. Šifra – način govora. Dijagnoza – ne dobacuje.
Sad je vreme da pričam kako sam postao trener. I to je do jaja priča.
Kao jedan od najjačih ljudi na svetu, 13 puta sam pobeđivao na državnom prvenstvu kako god da nam se tada država zvala, jebem li ga koliko rekorda i 4 osvojena svetska prvenstva. Počeli su ljudi da mi traže savete, pa sam počeo sam da ih učim kako da postanu jaki. Kako da dižu iz benča više, kako da imaju jači čučanj.
Svoje prve klijente dobijam u Americi. Imao sam par tipova koji voze velike džipove koji su želeli da budu ja. Da dižu velike težine i da budu ekstremno krupni. Imao sam i dve gospođe koje su želele da imaju veću zadnjicu.
Tarifa mi je bila 1500 dolara za mesec dana.
Jedno vreme sam imao 6 klijenata i 9000 keš prihoda.
Pomoglo je što sam trenirao pokojnog Kimbo Slajsa – legendu boračkog sveta i viđali su me ljudi kako treniram Mikija Rurka koji je tada bio zaboravljen od strane većeg dela javnosti.
U to vreme se desio i moj prvi pokušaj onlajn preduzetništva.
Napravio sam sajt sa planom treninga i ishrane za podizanje snage na benču, snimio video materijal, rešio plaćanje karticom na sajtu, user name, password… Pričamo o aprilu 2008. godine. Zastanite i razmislite kada je to bilo. Sajt se zvao strongbench. com i doneo mi je recimo… 20 000 dolara. Cena pristupa programu je bila 90 dolara i prodavalo se nekoliko mesečno a jedno vreme i po 15.
I to bez ikakve ideje šta je marketing. Većina njih je došla sa mog youtube videa o tehnici benča za velike težine.
Pričamo o ranoj fazi interneta kad nije važilo “imaš sve na internetu”.
Moj program strongglute. com i brazilianbut. com nisu imali publiku jer nisam imao ni jedan video na tu temu na internetu kako bi mi našli sajt.
Jbg bio sam drvo za promociju.
Po povratku u Srbiju otvaram jednu, pa drugu, pa lanac teretana. Ideja je bila da budem pristupačan i da zarađujem na većem broju članova. Epski zajeb i svetski bankrot su mi ostavili nauk.
Dok sam držao teretane počeo sam nevoljno da treniram ljude kao personalni trener jer kad se skineš sa 1500 mesečno i pređeš na 100 eura koliko je tada bilo u Nišu, svaki atom u telu te koči.
No bilo je tu dobrih stvari.
Kao pola čovek, pola društvena mreža ,počeo sam da kačim na fejsu slike mojih klijenata koji su za mesec dva mršavili i po 15 kilograma. Nije to bilo ispraćeno kao danas, možda 20-30 lajkova.
Zvoni telefon ekipa dnevnika sa Pinka žele da naprave reportažu o meni. Zašto da ne, je bilo tada, izvolite u salonu.
Nakon reportaže počeše ljudi van Niša da mi se javljaju, ja počeo da šaljem tabele sa treninzima, vežbama, obrocima…
Sećam se da sam prvi program prodao za 50 eura, a da mi je tip platio još 100 na kraju jer je bio oduševljen rezultatom.
Moj bankrot sa teretanama i rađanje moje karijere onlajn trenera su se preklapali, čini mi se.
Polako su se samo javljali ljudi i imao sam prvo 5, pa 10 pa 15 klijenata. Počele neke pare da se dešavaju, vratio sam neke dugove nakon propalog biznisa sa teretanom.
Umesto Google doc tabela počeo sam da koristim neki softver koji je kao rešio neke probleme, ali je bio užas. Napravljen davno, za drugu namenu, u vreme mobilnih telefona nije radio sa mobilnog nego samo sa lap topa. I to mu je jedna od manjih zamerki. Trainerize se zove, ako čitaju treneri kolege.
Ubrzo se razgoropadi programer u meni jer ukapiram da na svetskom nivou nema dobar softver i okupim programere da napravimo moj softver. Kad kažem softver to i mislim, jer kad se kaže aplikacija, ljudi misle nešto majušno.
Moji prohodi iz biznisa Online Personal Trainer su jedva pokrivali troškove izrade sofvera. 4 programera puta plata, puta 12 meseci puta nekoliko godina.
Prodajem stan koji sam nasledio od roditelja da mogu da finansiram softver koji me lebom rani jer ne podnosim nikakve nesavršenosti.
Moram da priznam da je bilo tužno dok sam plaćao rentu u stanu u kome sam se rodio.
Ali, sve je to manje bitno u odnosu na ponos kako funkcioniše softver za moju saradnju sa kliejntima.
Usisali smo ceo myfitness pall da brojiš kalorije i macros.
Usisali smo ceo instagram da možeš da postuješ slike šta jedeš i da ti ja komentarišem ispod.
Možeš da ostaviš komentar ispod svakog treninga, vežbe ili obroka.
Da ne nabrajam, ali softver RAZVALJUJE.
Ja počinjem da kapiram da nije samo softver fora, jer je to za postojeće klijente. Kapiram da moram više da se dajem ljudima koji mi nisu klijenti, ljudima koji možda ni ne znaju da mogu da imaju pomoć da uđu u formu.
Gledam kolege trenere koji imaju zaključane Youtube kanale da im ne ukradu vežbe i kapiram da pobeđujem u igrici kada je moje besplatno bolje od onog šta drugi naplaćuju.
Počeo sam da snimam i pišem bukvalno o svakom aspektu zdravog života, treninga, ishrane… Kapilarno sam se ugurao u skoro svaku temu koja postoji, strpljivo odgovaram na svaku poruku, na svaki komentar.
Imam naloge na svim platformama i možda je trenutak da vam objasnim kako danas funkcionišm kao digitalni kreator.
Dao sam sebi zadatak da SVAKOG DANA napišem po jedan tekst. To zakačim na lični fejsbuk, stranicu i na tviter. I tako 7 dana u nedelji.
Po vašim reakcijama na tekst skapiram šta je dobra tema ili dobro obrađeno i 2 najbolja teksta snimim kao duži video. Pošto sam ja pisao, nema šta da učim, sveže mi je.
I to automatski sa telefona uploadujem na klaud (dropbox). Osim legendarnog Ivče imam ekipu editora koji to montiraju i seku na manje videe reels, shorts kako se to sve zove, i oni to zakače na svaki moj profil, na svakoj društvenoj mreži.
Bukvalno je tako.
Od stotine videa i postova možda su mi par “prodajnih” gde kažem ehej, ja sam trener, mogu da ti pomognem da uđeš u formu, javi mi se danas.
Bre, ne davim svoju publiku, samo je učim i jačam. Ljudi kapiraju kako funkcionišem, kakva sam ličnost, koliko znam i sami se jave bez da bilo koga vučem za rukav.
S druge strane ja sam radoznao, puno čitam, slušam kurseve. Sad je zgodno mesto da spomenem biblioteku od više hiljada knjiga.
Moja tehnika za biznis će jednog dana u marketingu biti nazvana oči-mozak-srce.
Oči: mora prvo da me vidi taj neko ko možda ni ne zna da ima problem, niti da ja postojim, niti da može da mu se pomogne. Zato mnoštvo kratkih videa.
Mozak: nije dovoljno da vidi već treba sa nađe smisao u mojim rečima, da njegov mozak kaže “aa ovo je pametno”
Srce: Kada duže nešto gledaš, pa napišeš komentar, ja odgovorim, pa tražiš da snimim temu, ja snimim, postajemo prijatelji, zgotivimo se, ušli smo jedan drugom u srce. Nismo jedni drugima “tamo neko” nego “ovaj moj”.
E ti kojima sam u srcu, ako im treba pomoć dođu kod mene, iskomuniciramo, skiciram strategiju, odgovaram na pitanja besplatno. Ako neko hoće da mršavi garantovano i da uđe u formu bez lutanja da mi novac i to bude sređeno.
I to vam je to.
Savete ne naplaćujem. Mentorstvo moram da naplatim iz najmanje tri razloga:
To mi je posao
Ljudi su posvećeniji kada daju novac
Moje besplatno je bolje od onog šta drugi naplaćuju. Ovo što ja naplatim je… najverovatnije najbolja stvar na svetu
Ukratko:
Moj uspeh preko noći u onlajnu je počeo 2006. i od tada besomučno radim i trudim se dajući zajednici besplatan sadržaj koji je kvalitetniji i bolji od svega drugog na interentu.
Kao svaki narkodiler ja navlačim sve vas na dnevnu dozu Strongmena i to je tako. Savet, pitanje, odgovor, video, tekst…
Ko želi da postane moj projekat, da ga ja vodim do pune forme tu sam.
Cena? 3 evra dnevno da me imaš u svom telefonu u mojoj aplikaciji.
