Ko režira tvoj život – ti, ili mediji i kompanije koje ti prodaju?
Jesi li ikada probao da budeš režiser?
Kada se snima igrani film koji traje, recimo sat ipo, nema veze da li je tragedija ili hepi end, nikad se ne snima samo sat ipo materijala.
Generalno, bude tu 20 – 30 sati sirovog materijala.
Snimaju se različiti uglovi, različiti zapleti, različiti raspleti…
Apsolutni rekord je “Apokalipsa sada” Frensisa Kopole gde je snimljeno neverovatnih 200 sati video materijala.
Takođe, filmovi “Blejd raner”, “Gospodar prstenova”, “I am legend” su poznati u filmskim krugovima po nenormalnoj količini video materijala.
Jasno je da velika količina materijala koji je snimljen, bude bačena. Ne uklapa se u radnju i priču filma.
Ranije, dok se nije koristila digitalna tehnologija za snimanje i editovanje, celuidna traka koja ne prođe “final cut” je bukvalno bacana na pod.
To su nedelje i nedelje mukotrpnog posla odbacivanja scena koje usporavaju ili slabe priču.
Kopola je za “Apokalipsa sada” napravio više verzija filma. Pustio bi test publici – jedan kraj pa drugi, i video bi na koji bolje reaguju.
Apsolutni hit mi je film “I m legend” gde ravnopravno postoje dva različita kraja filma gde je jedan tmuran sa najavom kraja ljudske vrste a drugi je optimističniji gde se Vil Smit žrtvuje kako bi spasio čovečanstvo.
Od istog video materijala montažerskim rezovima pod okom reditelja se pravi tragedija ili filmski hepi end.
Ako se recimo odluči da se glavni junak predstavi kao moralna gromada u editingu se brišu scene koje narušavaju kredibilitet dobrog momka.
Zašto ja to kao vaš onlajn trener i osoba koja voli da piše korisne teme piše o finalnim rezovima?
Zato što sam zaboravio da vam kažem da sam glumio u “Parada”, “Montevideo”, “Jesen samuraja”? Okej, ima i toga ali nije to razlog.
Kako starimo svi mi kod sebe negujemo rediteljsku veštinu u odnosu na naša sećanja i način kako sami sebi prikazujemo sebe, događaje i druge ljude.
Ako smo pozitivni trudimo se da zaboravimo ružne stvarim, da ne osuđujemo sebe zbog grešaka nego da to shvatimo kao deo procesa, a ako smo, ne daj bože, pesimistični, sva su nam sećanja kako nas je neko prevario i izneverio, kako smo imali problem, bol…
Bukvalno od postojećeg “video materijala” finalkatjemo svoju radnu verziju nezavršenog filma.
Mi u realnom vremenu editujemo sopstveni film
S obzirom da ne znamo kraj imamo uticaj samo na period od početka sećanja, obogaćen pričama starije rodbine, provučen kroz filtere okruženja, medija, a pre svega ličnih verovanja i pogleda na svet, mi u realnom vremenu editujemo sopstveni film.
Sada postaje malo komplikovanije, pa da zamolim da zastanete i da se koncetrišete.
S obzorom da brišemo, ili se barem trudimo da zaboravimo neka sećanja, da li može da se smatra da polako uviđamo da ne treba da snimamo sve moguće aspekte svake scene već samo one koji vode ka hepi endu?
Da li, analizirajući šta nam smeta da naš životni film bude interesantan, veseo i lepršav, uspevamo da zaključimo kako treba da se ponašamo, koje navike da usvojimo, i šta da izbegavamo.
Da li umemo da od danas pa na dalje “snimamo” samo scene koje nam se uklapaju u hepi end, a da ne snimamo scene gde glavni junak ne vežba, ne vodi računa o sebi, o ishrani, porodici, navikama i gde je kraj filma bela bolnička soba sa veštačkim plućima i stalkom za infuziju?
Umemo li da samo u svom životu budemo režiseri i odlučujemo od danas svesnije kakav mi film snimamo i šta nam od scena treba za hepi end?
Da li želimo da čekamo ili da kreiramo svoju budućnost?
Šta je to u nama kada kupujemo cigarete i na slici paklice vidimo umirućeg od raka pluća i tražimo dugu paklicu gde su problemi sa erekcijom, kao da ne znamo da snimamo scenu sopstvene tragedije?
Lakše nam je da jedemo procesiranu hranu sa malo nutrijenata ali dozlaboga ukusnu, i da se gojimo i budemo bolesniji umesto da nam prioritet budu proteini i salata.
Šta je tu toliko komplikovano da se probudimo iz nametnog potrošačkog sna gde činjenjem i nečinjenjem dozvoljavamo raznim kompanijama da nas polako ubijaju (to su kompanije koje proizvode hranu, vesti, internet, sedeći način života…)?
Ja ću da odgovorim.
Lakše nam je da razumemo sadašnji dopamin kada uzmemo dim cigarete, zagrizemo jafu, otvorimo limenku piva… To se dešava danas, to se dešava sada.
Problem sa tim se ne vidi sada, nego kasnije. Kao da će neko drugi da šlogira ili ima rak pluća.
Da da, grub sam i eksplicitan. Pa?
Zdrave navike očitavamo kao odricanje od nečega sada za nešto što ne razumemo, ne vidimo put, ne reklamiraju nam ga velike kompanije.
Ima par tipova na netu koji kenjaju, ali pusti to.
Neretko ljudi pokušavaju da uvedu promene koje daju kratkotrajne rezultate, ali se vrate na staro.
Prestane da piju, da puše… smršaju…
Problem je što selidbu u zdrav život vide kao gubitak dopamina, a ne kao dobitak zdravlja i još 10 godina života.
Fokus je na zabrani a ne na dobitku.
Kada poželiš promenu onda to nije odluka iz mozga – ne bih smeo, nego iz srca – ne želim.
Pomoći ću vam da poželite.
Grubo.
Nema tu ulepšavanja.
Juče neko napisao ispod mog posta o mogućem scenariju bele bolničke sobe “Ja se smrti ne plašim, nagledao sam je se”.
I to je super da se izdigneš iznad drugih koji komentarišu sa razumevanjem.
Međutim šta ćemo ako ne umreš nego samo šlogiraš?
Šlogiraš da si jedva pokretanm, definitivno nesamostalan, a deca mala?
Kredit za stan?
Šta onda?
Čija si briga ti i tvoj, posle šloga, nadrnadni karakter?
Što treba 3 puta da te hrane svakog dana, 4 puta menjaju pelene, kupaju, vode u kolicima u šetnju – provetravanje…
Da li želiš da mi kažeš da je to film koji želiš da snimiš?
Da si se nagledao horora pa daj ja da snimim jedan od svog života?
Ne. Nije tako, znam i razumem.
To je samo odbrambeni mehanizam od nečega što je daleko da se menja nešto danas.
Prosečan ljudski vek u Srbiji nije preko 76 godina. Španci žive prosečno 13 godina duže od nas.
Da li je samo zbog visine standarda i dobre klime, ili ima još nešto?
Kod nas je normalizovano da kad pređeš 35 godina, na svakih 5-10 godina dobiješ neki kilogram i da postaneš ponositi vlasnik još jedne hronične bolesti.
Počinje sa gojaznošću, pa pritisak, lekovi, po bole kolena, leđa, sredstva protiv bolova, onda ide prvi kardiovaskularni incident, prst na čelo, lekovi, ostavlja se pušenje, pa slabosti i napadi panike.
Do 65. godine smo već kao polovan nameštaj od iverice posle treće selidbe – skroz raspadnuti.
Mi smo kraljevi nezdravih navika, idiotske kolektivne svesti normalizaciji nezdravih navika do prva dva infarkta.
Mi smo režiseri sopstvene tragetije.
Potrebno je samo 4 nedelje promena
Potrebno je samo 4 nedelje promena načina ishrane, spavanja i treninga snage da sam video prve rezultate.
Za 8 nedelja tvoj partner, deca i drugari vide promenu.
Za 3 meseca si promenjen. Smanjeni rizici od svih hroničnih bolesti, 12 kg manje, snaga, energija, raspoloženje… Svi primete
Ja sam prošao taj put, moja supruga je prošla taj put, više stotina ljudi je prošlo taj put i ne može da veruje da je zapravo lako kada počneš da režiraš svoj život a ne da čekaš da se desi tragedija.
Tražim 5 ljudi koji su rešili da promene svoj život, budu zdraviji i zgodinij i da budu ponosni na svoje telo na plaži.
Toliko, samo 5 ljudi kojima ću pomoći da za 3 meseca smršaju 12 kilograma i budu bitno zdraviji i zgodniji.
Da li naplaćujem? Da.
Ali evo, izazivam te kad smršaš 12 kg, ja ti vratim pare. Kladi se na sebe.
Slikaš se sad i zakačiš na neku društvenu mrežu da imamo početnu tačku, slikaš se posle prvog meseca, drugog i na kraju, ako je 12 kg dole ja vratim pare.
Ovo je ponuda koju ni najveći pesimisti ne mogu da odbiju.
Jesi li režiser ili nisi?
