„Svaka budala ume da osuđuje, kritikuje, zamera, što budale uglavnom i čine. Međutim, potrebna je kičma i samokontrola da razumeš i da oprostiš.“
Ovo je moj omiljeni citat, od omiljenog pisca Dejla Karnegija, autora knjige „Kako zadobiti prijatelje, i uticati na ljude“, koja mi je promenila život.
Knjiga je objavljena prvi put novembra 1936. godine. Vrlo brzo je postala bestseler.
Zvali su je knjiga za samopomoć. Naučni krugovi nisu prihvatili knjigu Dejla Karnegija.
Međutim, ta knjiga je do dana današnjeg prodata u 35 miliona primeraka. Otprilike se prodaje samo ovih godina po 250.000 primeraka godišnje.
Dovoljno je da kažem da, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Voren Bafet, ne poštuje svoju neku diplomu formalnog obrazovanja. On je išao na kurs Dejla Karnegija, i jedina diploma koja stoji na zidu kod Vorena Bafeta, je ona koju je dobio slušajući kurs i uspešno položivši „How to Win Friends and Influence People“.
Osnovna ideja koja se provlači kroz celu knjigu je da treba da budeš zainteresovan za ljude.
Mi smo naučili, umesto dijaloga, da vodimo dva monologa. On priča, ja se pripremam šta ću ja da kažem, a kad ja počnem da pričam, on razmišlja šta će on da mi kaže… i mi se ne čujemo.
Slušaj
Osnovno je pravilo kad pričaš sa nekim – slušaš ga. Postavljaj pitanja koja njega interesuju, koja on voli da odgovori i za početak kad se rukuješ zapamti nečije ime. Mnogo je lepo kad u toku razgovora, posle 7-8 minuta kažeš, „je li Mićko, a kaži mi, što ti je to značajno, zašto bi ti to voleo ili kako to funkcioniše…“, i na taj način ti stičeš kredit kod te osobe, jer najlepša muzika za naše uši kad čuješ svoje ime. Kad ti neko kaže Mićko, Milanče, Zoćko, Saša, Nemanja, Boško – lepo je kad čuješ svoje ime.
Mi to volimo i to je počelo još u detinjstvu kad nas mama zove „Mićko, dođi na ručak!“ I naravno da ćeš da jedeš.
Generalno, ljudi vole da pričaju o sebi, i ako želiš da si prijatelj s njima, pa, pusti ga da priča, neka kaže. Jer, u današnje vreme, mi nemamo s kim da pričamo. Kad pogledaš u kući si funkcija, na poslu si funkcija… što znači funkcija? Svi imaju neka očekivanja… Kad dođeš kući, žena te nešto pita, deca ti traže nešto… ali niko ni sa kim ne priča. I na poslu takođe imaju neka očekivanja. Niko te ne pita – Kako si? Treba nešto? Si dobro?
Koliko puta ljudi sednu u kafić i ne obrate se konbaru… Samo -„Daj mi kafu.“ Nema – „Je l’ ti bio dobar dan?“ „Kako si?“ „Je l’ ti smeta ova gužva?“ „Je l’ ti nije naporno ceo dan da radiš?“ „Je l’ ima nepristojnih mušterija?“ Jer na taj način ti se zbližiš s nekim mnogo više nego da probaš da nametneš svoju volju.
Ako želiš da stekneš prijatelja, kad se upoznaješ s nekim – pa, smeješ se, kažeš svoje ime, zapamtiš njegovo ime i pitaš ga – „Kako si? Kako živiš?“ I, pustiš ga da priča. Ne čekaš da on pravi pauzu da uzme vazduh, pa brže bolje ti kažeš, „e, znaš šta se meni desilo prošle godine kad sam bio na moru?“
I ako u tom razgovoru nabodeš jednu-dve stvari u kojima je on onako veoma strastven, ti si ga pridobio, jer on generalno nema s kim da priča u svom okruženju, niko ne želi da ga sluša.
Čak i sa decom – mala deca su često skrajnuta od odraslih ljudi. E pa, pusti ga da priča, pitaj ga i pusti ga da priča, jer njemu se nešto dešava, i njegov mali mozak nešto vrti. Pričajte sa malom decom, kao sa odraslim ljudima, pitaj ga i pusti ga da ti kaže.
Nateraj druge ljude da tvoju ideju prihvate kao svoju
Druga, veoma interesantna stvar, koja je u neskladu sa našim egom, je, nateraj druge ljude, da tvoju ideju prihvate kao svoju i da se osećaju kao da su oni to uradili.
Veoma često mi treba s nekim nešto da dogovorimo i pokušavamo da ga ubedimo da smo mi u pravu, da to tako treba da se uradi, i kada on to uradi – kažeš, „ja sam mu rekao, on to ne bi uradio sam“.
A to je – naš ego progovara iz nas.
Jer, nešto zaista treba da se uradi, i, recimo, ti si nadređeni, ili si kolega, ili si podređeni nekom, ti ga ispričaš na takav način da on razume, taktično ga pomeraš iz tačke A u tačku B, dovedeš ga na autobusku stanicu, sačekaš da dođe autobus broj sedam, otvore se vrata i on sam uđe.
Ispadne da je njegova ideja da to uradi. Ono što ti tada treba da uradiš je da ćutiš. Da ne priča tvoj ego. „E, barte, da ne beše mene, ovaj posao nikad ne bi bio urađen“.
Smej se
Treća stavka – Smej se. Šta si se namrštio?
Ljudi ne vole namrštene ljude.
Kad ti neko kaže – „Ej, zdravo“. Šta ti je teško da se nasmeješ? Jer mi već dva-tri sata nakon rođenja imamo nekakav facijalni grč koji liči na osmeh.
I mi tim osmehom pokazujemo prijateljstvo.
Kod nas je ta kultura osmeha onako, kao da moraš da daš 50 evra svaki put kad se nasmeješ. Probiješ tu ljusku malograđanštine – „ja sam nadrkan“. Nisi. Zašto? Mi treba da širimo dobro, treba da širimo osmeh.
Postoje istraživanja da ljudi koji se smeškaju na svojim fotografijama, oni su centar društvene mreže i oko njih ima dosta ljudi koji se smeškaju, a namršteni su po ćoškovima. To ti se tako vraća u životu. Ako si nadrkan, svet te izbegava, jednostavno vršiš pasivno-agresivni pritisak na njih svojim mrštenjem.
Isto važi i za pisanje. Drugačija poruka šalje se sa onim emodžijima – sa smajlijem je sasvim drugačija, nego kao bez.
Izbegavaj rasprave
Četvrta stvar, jako vredna, jako pametna, koju sam počeo da kapiram, i sam sam utvrdio da je to prava istina, je – izbegavati rasprave. Šta je rasprava? Ja mislim jedno, on misli drugo, ja ga ubeđujem, ubeđujem, ubeđujem, onda on meni iznosi argumente.
Tom prilikom, veoma često, ljudi postanu emotivni i ne bave se činjenicama, već gledaju kako jedan drugog da nadmudre. Postoji u psihologiji termin, kada šimpanza preuzme ulogu. Imamo čoveka i šimpanzu u našoj glavi, šimpanza je teritorijalna, ona brani i ona uzme stav, pa traži činjenice.
E, ljudi kad se raspravljaju, nisu ljudi, već postaju šimpanze i njih ne zanimaju činjenice, njih zanima svoj stav, a usput skupljaju nešto što može da liči na činjenice, da bi odbranili svoj stav. Treba izaći iz tog modusa da budeš šimpanza, da se raspravljaš, da si teritorijalan, pošto ne braniš teritoriju, braniš svoju zabludu ili svoju ideju, ili svoju misao.
Raspravljanjem nikad nećemo naterati nekog da promeni stav. Samo ćemo se konfrontirati i ako se s istom osobom više puta konfrontiraš i raspravljaš tu nema ničeg osim predrasuda. Ti ne veruješ njemu, on ne veruje tebi.
A recimo, možeš da kažeš – „sviđa mi se tvoja argumentacija, nisam razmišljao tako“, jer nama generalno nedostaje sposobnost da uđemo u tuđe cipele, da stvar pogledamo lateralno, bočno, iz nekog drugog ugla. Mi gledamo iz našeg ugla i teramo svoje. Međutim, kada se oslobodiš svoje perspektive, kada si fluidan, kada možeš da menjaš stranu razgovora, jasno ti je zašto neko tako misli i zašto najverovatnije neće moći da promeni svoj stav.
Priznaj grešku
Sledeća, vrlo važna poruka knjige, „Kako pridobiti prijatelje i uticati na ljude“ – priznaj svoju grešku brzo, efikasno i nedvosmisleno.
Mi smo naučeni, kad pogrešimo, da branimo našu grešku, kao kada u onom srednjem veku imaš tvrđavu, pa ljudi napadaju. Ne bre, nema ničeg prirodnijeg kad grešiš, „pogrešio sam – izvini“.
I to uradi što brže, što jednostavnije. Ne moraš da tražiš opravdanje, kažeš jednostavno, „loše sam razumeo situaciju, loše sam odreagovao, ja se izvinjavam“. I to je to.
Da bi stekao poštovanje drugih ljudi, ne moraš da zataškavaš svoje greške, ne moraš da ignorišeš, da ostane između tebe i nekog tvog prijatelja tvoja greška i ti ćutiš i čekaš da vreme prođe. Ne, kažeš, „izvini, ono juče, rekao sam ti nešto što možda nisam trebao da kažem, prespavao sam, sada mi je krivo što sam to rekao, molim te, izvini ako sam te povredio.“
Pohvali
Sledeća stvar je – da umemo da pohvalimo ljude.
Ne samo da kritikujemo kad ne ide. Objasni šta je pogrešno, naravno, na neki način. Ali, kada neko nešto dobro uradi ti kažeš – „hvala ti“, „lepo“, „ovo je odlično“, „bravo“.
Ljudi vole da neko vidi da se oni trude, jer u današnje vreme ljudi su rastrzani, jer previše količine informacija dobijamo. Kao kad su ti na laptopu otvoreni tabovi… kad imaš 26 otvorenih tabova – iz jednog se čuje muzika, iz drugog se čuje politički govor, iz sledećeg, daleko bilo, se čuje pornografija… i ti ne možeš da se skoncentrišeš da pratiš jedan tok misli.
Ne kritikuj
Sedma stvar, kada nekom treba da saopštimo da nešto pogrešno radi, da mu damo neki konstruktivan predlog ili savet. Ne počinjemo sa – „slušaj batice, ti si se ovde zeznuo.“
Jer mi smo, kao bića, daleko osetljiviji na gubitak nego na dobitak.
Naši senzori za negativne vesti su mnogo jači, nego senzori za dobre vesti. Kada, recimo, spletom okolnosti zaradiš 100.000 dinara, to je jedan nivo sreće, ali ako izgubiš samo 2.000 dinara, mnogo više se sekiraš nego emocije koje imaš kad zaradiš. Takva nam je biologija i kad nekom treba da saopštiš nešto, prvo ga – pohvališ.
Kažeš, znaš šta, „ti imaš značajno mesto u timu, ranije si radio ovo, mi smo veoma zahvalni, ti to dobro radiš, ja sam te gledao kako ovo ono, nego vidi, juče se desilo, pa ako mi dozvoliš samo da analiziramo šta se desilo, mislim da si mogao bolje, šta ti misliš?“.
Ali ne kažeš, „Došao si pola sata kasnije juče, na šta ti to liči, magarče jedan!“.
Hvali svoju decu
To su dve dijametralno suprotne stvari, dva dijametralno suprotna pristupa, i meni je to pomoglo puno kod vaspitanja dece. A to je meni jako dugo i pokojni otac govorio – decu stalno treba da hvališ.
Jer onda kad mu kažeš, „slušaj sine, sve to je uredu, ali, vidi, ovde, tako i tako“, on oseća odgovornost da vrati nivo ponašanja – na ono kad smo ga hvalili. I ako mu kažeš, „lepo si namestio krevet, super si oprao zube, bravo ono, bravo ono“, i onda jednog dana se samo čudiš, njemu to fali, i on proba da se izjednači sa ponašanjem koje je dovodilo do pohvala, jer to je jako lepo, jako prijatno.
Ako ti dete stalno kudiš – „gle kakav si, glup si, nisi radio ovo, nisi radio ono“, i nikad ga ne pohvališ, ono nema čemu se nada, nema za šta da se bori. I ti ga bukvalno programiraš da je on dete kreten, i verovatno neće izrasti u čoveka koji može da iskoristi svoj celi potencijal, a za to je delimično i odgovoran roditelj koji nije znao da pohvali.
