“Ako kompaniji treba mašina a još je nisu je kupili, oni već plaćaju” – moj omiljeni citat čuvenog Čarlija Magnera.
Šta to praktično znači?
Ako možeš da unaprediš poslovanje nekom mašinom, ona bi ti uštedela vreme i novac. Ako je nisi još kupio, ti plaćaš cenu u izgubljenoj zaradi.
Slično je i sa ličnim veštinama i znanjima.
Ako neko u tvojoj industriji zarađuje 5000 eura a ti 1000 svakog meseca, plaćaš 4000 eura poreza na ignorantnost. Mesečno baciš razliku 5000 – 4000 = 1000 eura jer nisi nešto naučio ili uradio.
Godišnje je to 48 000 eura.
Za radni vek od 40 godina to je 1 920 000 eura koje si bacio na nebitne stvari, umesto da se baviš bitnim. Radio si stvari koje rade svi, a nisi radio stvari koje treba da radiš. I to te košta 2 miliona izgubljene zarade u toku celog radnog veka.
Naravno, nije sve u novcu, ali tek kada zarađuješ dovoljno da te ne zanima cena paštete, usisvača, televizora, avionske karte, apartmana na Kopaoniku. E, tad dodatni novac nije bitan. Ali kada ti gase struju, seku internet, ne vodiš decu na more godinama… Pogledaj se u ogledalo i probaj sebi da objasniš svoje prioritete.
U bibliji u jevanđelu po Luki 19:13 se kaže “Trgujte dok se ne vratim”. Zaradite što više, steknite što više dok se ja ne vratim.
Ako mesečno gubiš 4 ili 10 hiljadarki to znači da nisi imao dobre prioritete, pa si više trošio energije na nebitne stvari umesto na ličnom razvoju.
Ako više energije trošiš radeći na poslu, umesto na sebi, radiš pogrešno.
Ostalu slobodnu energiju i vreme si trošio na zabavu i gluvarenje, a nisi na rad na sebi, na veštinama koje mogu da ti poboljšaju životni standard.
Nisi se okružio ljudima koji imaju plate 5000 da razumeš mentalni sklop i vidiš navike.
Zato je samoobrazovanje ključ od čarobnih vrata uspeha. Znanje nije diploma, završiš školovanje i nikad ništa ne pročitaš.
Obrazovanje je osnova a ti si u obavezi prema sebi i porodici da celog života prikupljaš znanja, uverenja i veština koje su ti potrebne u datoj životnoj fazi da bi ti bilo bolje.
Ako to ne radiš ti, ne razumeš svoje životne prioritete.
Strategija je reč koju čujemo, ali je nedovoljno jasno razumemo. Strategioja je zapravo prioritizacija. Da od svih poteza koje možeš da povučeš odabereš onaj koji će da ima najveći uticaj da ti bude bolje u životu.
Ako gledaš TV – da li je to najbolje što možeš sebi da uradiš da umesto 1000 imaš 5000 mesečno?
Nije.
Ako ispijaš kafe sa nekim ljudima koji se žale na roditelje, bračnog partnera, inflaciju… Da li je to put?
Nije.
Jel ima nešto što ovi od 5000 primanja znaju a ja ne znam? Ima. Pa daj da vidim šta oni to rade i znaju što ja ne radim i ne znam. Da li je to put? Pa, bolje je.
Kad malo zagrebete u analizu ovih koji zarađuju koliko bi ste voleli videćete da se ne radi o konkretnom znanju nego o mentalnom sklopu koji je gladan znanja i uvek spreman da nauči ono što je potrebno i ne pristaje na manje.
Političkim i ekonomskim elitama odgovara da smo glupi i nesposobni, navučeni na zabavu i konzumiranje njihovih proizvoda.
Velikim kompanijama odgovara da smo fizički neaktivni i debeli i konzumiramo hranu koja nas goji i čini bolesnim.
Farmaceutskim kompanijama odgovara da smo nit’ zdravi, nit’ mrtvi, već na lekovima.
Izlaz iz začaranog kruga gde smo korisni idioti je znanje.
